Незахвални син 0001    Храни мајка девет кћери младих 0002    И десетог нејака Стјепана, 0003    Све преслицом и руком десницом. 0004    Када их је мајка отхранила, 0005    Све је кћери за господу дала. 0006    Сам остаде нејачак Стјепане. 0007    Кад је Стипо женидбе дорасто, 0008    Он говори својој милој мајки: 0009    „Ајде, мајко, жени мене млада, 0010    Ајд ми проси бриткињу дјевојку!“ 0011    Ал говори стара мила мајка: 0012    „Се су кучке бриткиње дјевојке. 0013    Не узимај, свјетује те мајка, 0014    Она ће те раставити с мајком.“ 0015    Ал то Стипо не слушао мајке, 0016    Већ он проси бриткињу дјевојку, 0017    Испросио и у двор довео. 0018    Није прошло ни годину дана, 0019    Ни година нити половина, 0020    По двору се л’јепа љуба шеће. 0021    Ал говори нејаки Стјепане: 0022    „Срце моје, Анђелијо љубо! 0023    Или су ти двори у невољи, 0024    Или ти је свила помрчала, 0025    Или ти је додијала мајка, 0026    Па се тужна по дворових шећеш?“ 0027    Проговара Анђелија љуба: 0028    „Давор јеси, господар-Стјепане! 0029    Да су мени у невољи двори, 0030    Ми би друге дворе саградили. 0031    Да је мени свила помрчала, 0032    Ми би другу свилу набавили. 0033    Ал је мени мајка у невољи, 0034    Ој Стјепане, драги господаре! 0035    Ако не ћеш погубити мајку, 0036    Ја ћу млада себе погубити, 0037    Погубити или утопити, 0038    Не ћу бити твоја вјерна љуба.“ 0039    То се Стипи ино не могаше. 0040    Мислио је мисли свакојаке, 0041    Најпослије на једну смислио. 0042    Послушо је Анђелију љубу, 0043    Он узима стару милу мајку, 0044    Па је њоје тихо говорио: 0045    „Ој старице, стара мила мајко! 0046    Љуто мене заболила глава. 0047    Хајдмо, мајко, у гору зелену 0048    Мени брати траве и л’јекове, 0049    Па ћу моју изл’јечити главу.“ 0050    То је мајка послушала сина. 0051    Узе Стипо своју милу мајку, 0052    Узе мајку за десницу руку, 0053    Пак се шеће у гору зелену. 0054    Он се крије од јеле до јеле, 0055    Да га мајка нејака не види. 0056    Оста мајка у гори зеленој 0057    Кукајући кано кукавица 0058    И преврћућ кано ластавица. 0059    Он се шеће двору бијелому, 0060    Ниј’ му могло срце одолити, 0061    Да погуби стару милу мајку. 0062    Кад је дошо близу б’јелог двора, 0063    Пред њега се ишетала љуба. 0064    Па говори Анђелија љуба: 0065    „Ој Стјепане, драги господаре! 0066    Не ћу теби вјеровати млада, 0067    Да си смако своју милу мајку, 0068    Док не видим мајкина срдашца, 0069    Та на твому мачу проганому.“ 0070    Кад је Стјепан р’јечи разумио 0071    Несретнице Анђелије љубе, 0072    Он се враћа трагом унатраге, 0073    Па се крије од јеле до јеле, 0074    Да га мајка нејака не види. 0075    Кад угледа стару милу мајку, 0076    Ал му мајка с листа воду пије. 0077    Стаде Стјепан за јелу зелену 0078    И узима ноже од појаса. 0079    Закла мајку као младо јање, 0080    Вади Стјепан срце материно, 0081    Замота га у свилну мараму, 0082    Па га меће у своја њедарца, 0083    Пак се шеће двору б’јеломе. 0084    Кад је дошо двору на капију, 0085    Потепе се нејаки Стјепане 0086    И упаде на ноге лагане. 0087    Пробуди се срце материно, 0088    Из њедара Стипи проговара: 0089    „Уби л’ ми се, драго д’јете моје? 0090    Ој Стјепане, моје радовање! 0091    Ја сам тебе л’јепо свјетовала: 0092    Не узимај бриткиње дјевојке, 0093    Јер ће тебе с мајком раставити. 0094    Ал ти, Стипо, не послуша мајке. 0095    Неш се д’јете гр’јеха опростити, 0096    Него иди у гору зелену, 0097    Гдје си своју мајку погубио, 0098    Ондје зиђи цркве и олтаре, 0099    И даривај сл’јепе и кљакаве. 0100    Метни срце мјесто сакрамента, 0101    Пред олтаром девет годин клечи, 0102    Док из срца б’јели лијан никне. 0103    На олтару нека срце буде, 0104    Док од тебе отај гр’јех не пројде.“ 0105    Кад је Стјепан тај глас разумио, 0106    Да је срце мртво говорило, 0107    Онда се је Стјепан промислио, 0108    Да је јако смртно сагр’јешио. 0109    Кад је дошо у горње чардаке, 0110    Он узима сабљу са чивије, 0111    Па удара Анђелију љубу, 0112    Удара ју по свиленом пасу. 0113    Моли њега Анђелија љуба: 0114    „Не удри ме, мили господару, 0115    Чедо ми је под свилним појасом!“ 0116    Ал говори нејаки Стјепане: 0117    „Од зла рода нек ни ни порода, 0118    Од зле кучке нек ни ни штенаца!“ 0119    Када ју је Стјепан сасјекао, 0120    Онда иде у гору зелену, 0121    Гдје је стару погубио мајку. 0122    Ондје зиђе цркве и олтаре 0123    И дарује сл’јепе и кљакаве. 0124    На олтар је срце поставио, 0125    Девет годин пред њим је клечао, 0126    Док се није гр’јеха опростио. 0127    Кад из срца б’јели лијан ниче, 0128    Онда Стјепан божју милост стече. 0129    Када се је гр’јеха опростио, 0130    Он се шеће двору бијелому, 0131    Пак се јунак с бољом оженио 0132    И с њом л’јепи пород изродио. 0133    Све синове жени од господе. 0134    Давно било, сад се спомињало.